IN MEMORIAM: Velemajstor Milunka Lazarević (1932-2018)

EKIPNO BRZOPOTEZNO TAKMIČENJE
decembar 18, 2018
Crvena Zvezda pobednik Ekipnog brzopoteznog prvenstva
decembar 26, 2018

IN MEMORIAM: Velemajstor Milunka Lazarević (1932-2018)

Sećanje na Milunku - Miroslav Nešić

Šahovski savez Srbije i Beograda sa izuzetnim žaljenjem saopštavaju javnosti da je 15. decembra 2018. godine u Beogradu, u 87. godini preminula višestruka državna šampionka u šahu i reprezentativka velemajstor Milunka Lazarević. 
Sahrana Milunke Lazarević obaviće se u subotu u 11,30 časova u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Opelo će se obaviti sat ranije u Crkvi Svetog Nikole, takođe na Novom groblju.

Milunka Lazarević je rođena 3. decembra 1932. godine u Šantarovcu, u Kraljevini Jugoslaviji. Zbog potreba očeve službe kao dete se sa porodicom iz Jagodine preselila u Novi Sad. Uz oca i starijeg brata je naučila da igra šah, ali je imala i druga interesovanja: pevala je u školskom horu, glumila u amaterskom pozorištu, uzimala privatne časove engleskog i francuskog jezika, učila da svira gitaru, kao talentovana pesnikinja pisala poeziju i bila član Udruženja mladih književnika Novog Sada, kasnije i Vojvodine, učestvovala na književnim večerima…

Iako još “šahovski nepismena” postala je prvak svoje gimnazije, a ubrzo i Novog Sada. Šah je ozbiljnije počela da izučava tek u 18-oj godini od šahovskog instruktora Žarka Popovića. U Novosadskom šah klubu u Miletićevoj ulici, sticala je iskustvo igrajući sa starim novosadskim šahistima. U vreme kada nije bilo mnogo literature, učila je iz Magzar Sakkvilag-a, Kapablankinih “Osnova šaha”, Marocijevih “Damskih završnica”… U kasnijoj fazi karijere izvesno vreme trener joj je bio Rudolf Marić, ali uglavnom je radila sama. Idol joj je bio Aleksandar Aljehin.

Šah je za nju bio borba ideja i ličnosti i najpoštenija profesija. Vođena načelom “neka pobedi bolji”, uvek je igrala na pobedu i prvo mesto. Sve ostalo je smatrala neuspehom. Bilo joj je važno i kako pobeđuje. Zato je za šahovskom tablom često skretala sa utabanih staza, da bi do izražaja došli inspiracija i kreativnost. Zbog toga je kasnije dobila nadimak “ženski Talj”, a svetska šampionka Nona Gaprindašvili je u svojoj knjizi “Više volim rizik” napisala da joj je Milunka bila uzor.

Tokom 1951. godine postala je prvak Vojvodine i Srbije, na državnom prvenstvu je bila druga, a naredne godine podelila prvo i drugo mesto. U periodu 1954-1982. bila je 11 puta prvak države, a 1957. sa stopostotnim učinkom. Kao član ŠK “Partizan” od 1955. do 1992. učestvovala je u osvajanju po 6 titula ekipnog prvaka i Kupa Jugoslavije. Od 1954. je internacionalni majstor, a FIDE joj je titulu ženskog velemajstora priznala 1976. godine kao prvoj Jugoslovenki, a drugoj u svetu. Osvojila je srebrnu medalju na Olimpijadi u Splitu 1963. igrajući na prvoj tabli. Tokom 25 godina je učestovala u sistemu takmičenja za svetskog prvaka. Igrala je na 6 zonskih turnira, na 4 međuzonska, na 5 turnira kandidatkinja i 2 puta u mečevima kandidatkinja za svetskog prvaka. U poslednjem kolu turnira kandidatkinja u Suhumiju 1964. godine amerikanka Gizela Kan Greser joj je pre partije ponudila remi bez igre, kojim bi postala izazivačica šampionke None Gaprindašvili ali je ona tu ponudu odbila vodjena stavom da je šah viteško nadmetanje, a ne trgovina. Izgubila je partiju pa su je na tabeli sustigle sovjetske šahistkinje Zatulovska i Kušnir. Kasnije, u dvokružnom tromeču bila je druga. Jedinstven gest iz Suhumija doneo joj je veliki ugled i poštovanje u šahovskom svetu. U tom trenutku bila je treća na svetskoj rang listi, a godinama najbolja šahistkinja van Sovjetskog saveza.

Kada je bila na vrhuncu šahovskih moći, ženski turniru su bili malobrojni. Pobedila je u Emenu 6 puta, Roterdamu 2 puta, Hestingsu, Sirmionu 1955, Bevervajku 1957, Veneciji 1957, Bonu 1960, Amsterdamu 1960, Beču 1961, na Osmomartovskom turniru u Beogradu 1972, Novom Sadu 1980, Salčebadenu, Atini 1984, na Zonskim turnirima u Vrnjačkoj Banji 1960 i Travniku 1978…

Kao predsednica Komisije FIDE za ženski šah od 1970. do 1978. uvela je niz revolucionarnih novina: u Skoplju 1972. je objedinila mušku i žensku olimpijadu, koje se od 1976. istovremeno održavaju; mečeve šahistkinja na olimpijadi na tri, umesto na dve table; titulu ženskog velemajstora; svetsko prvenstvo za omladinke; Kup evropskih šampionki, rejting sistem u ženskom šahu, mečeve umesto turnira kandidatkinja, zlatni pehar za trostruku prvakinju sveta, srebrni za izazivačicu… Bila je inicijator ili organizator brojnih takmičenja. Po njenoj ideji je 1965. pokrenut Osmomartovski turnir, u to vreme posle turnira kandidatkinja najkvalitetnije takmičenje, a trenutno posle Hestingsa i Vajk an Zea, najdugovečnije takmičenje na svetu.

Prva je žena međunarodni sudija u Jugoslaviji. Bila je glavni sudija Zonskog turnira u Vrnjačkoj Banji 1970, jubilarnog turnira Nona Gaprindašvili 1991, superturnira Investbanka 1995. i 1997…

Kao novinarka pisala je za više domaćih i inostranih novina i časopisa: NIN, Večernje novosti, Dugu, Politiku, Ilustrovanu Politiku, Sport, Chess Life… Radila je priloge i emisije na TV Beograd i TB Novi Sad. Uradila je intervjue sa svim prvacima sveta od Maksa Evea do Vladimira Kramnika, sa Nonom Gaprindašvili, Majom Čiburdanidze, sestrama Polgar, svim vodećim šahistima sveta od polovine prošlog veka pa nadalje… kao i sa brojnim ličnostima iz sveta kulture.

Priznanje i nagrade: Nosilac Sretenjskog ordena trećeg stepena 2013, Priznanje šahovske federacije SSSR i Gruzije za doprinos svetskom šahu 1985, Nagrada za životno delo Sportskog saveza Beograda 2007, Nagrada za životno delo Udruženja državnih reprezentativaca 2010, Počasni član FIDE od 2016, Počasna gradjanka Venecije 1957. Uvršćena je u monografiju “Izuzetne žene Srbije XX i XXI veka”, koja obuhvata najznačajnije žene u našoj zemlji u tom periodu. Ženski šahovski klub u Sivcu nosi ime Milunka Lazarević.

Šahovski savez Srbije