IN MEMORIAM: Velemajstor Milunka Lazarević (1932-2018)

ЕКИПНО БРЗОПОТЕЗНО ТАКМИЧЕЊЕ
децембар 18, 2018
Црвена Звезда победник Екипног брзопотезног првенства
децембар 26, 2018

IN MEMORIAM: Velemajstor Milunka Lazarević (1932-2018)

Сећање на Милунку - Мирослав Нешић

Шаховски савез Србије и Београда са изузетним жаљењем саопштавају јавности да је 15. децембра 2018. године у Београду, у 87. години преминула вишеструка државна шампионка у шаху и репрезентативка велемајстор Милунка Лазаревић. 
Сахрана Милунке Лазаревић обавиће се у суботу у 11,30 часова у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Опело ће се обавити сат раније у Цркви Светог Николе, такође на Новом гробљу.

Милунка Лазаревић је рођена 3. децембра 1932. године у Шантаровцу, у Краљевини Југославији. Због потреба очеве службе као дете се са породицом из Јагодине преселила у Нови Сад. Уз оца и старијег брата је научила да игра шах, али је имала и друга интересовања: певала је у школском хору, глумила у аматерском позоришту, узимала приватне часове енглеског и француског језика, учила да свира гитару, као талентована песникиња писала поезију и била члан Удружења младих књижевника Новог Сада, касније и Војводине, учествовала на књижевним вечерима…

Иако још “шаховски неписмена” постала је првак своје гимназије, а убрзо и Новог Сада. Шах је озбиљније почела да изучава тек у 18-ој години од шаховског инструктора Жарка Поповића. У Новосадском шах клубу у Милетићевој улици, стицала је искуство играјући са старим новосадским шахистима. У време када није било много литературе, учила је из Магзар Сакквилаг-а, Капабланкиних “Основа шаха”, Мароцијевих “Дамских завршница”… У каснијој фази каријере извесно време тренер јој је био Рудолф Марић, али углавном је радила сама. Идол јој је био Александар Аљехин.

Шах је за њу био борба идеја и личности и најпоштенија професија. Вођена начелом “нека победи бољи”, увек је играла на победу и прво место. Све остало је сматрала неуспехом. Било јој је важно и како побеђује. Зато је за шаховском таблом често скретала са утабаних стаза, да би до изражаја дошли инспирација и креативност. Због тога је касније добила надимак “женски Таљ”, а светска шампионка Нона Гаприндашвили је у својој књизи “Више волим ризик” написала да јој је Милунка била узор.

Током 1951. године постала је првак Војводине и Србије, на државном првенству је била друга, а наредне године поделила прво и друго место. У периоду 1954-1982. била је 11 пута првак државе, а 1957. са стопостотним учинком. Као члан ШК “Партизан” од 1955. до 1992. учествовала је у освајању по 6 титула екипног првака и Купа Југославије. Од 1954. је интернационални мајстор, а ФИДЕ јој је титулу женског велемајстора признала 1976. године као првој Југословенки, а другој у свету. Освојила је сребрну медаљу на Олимпијади у Сплиту 1963. играјући на првој табли. Током 25 година је учестовала у систему такмичења за светског првака. Играла је на 6 зонских турнира, на 4 међузонска, на 5 турнира кандидаткиња и 2 пута у мечевима кандидаткиња за светског првака. У последњем колу турнира кандидаткиња у Сухумију 1964. године американка Гизела Кан Гресер јој је пре партије понудила реми без игре, којим би постала изазивачица шампионке Ноне Гаприндашвили али је она ту понуду одбила водјена ставом да је шах витешко надметање, а не трговина. Изгубила је партију па су је на табели сустигле совјетске шахисткиње Затуловска и Кушнир. Касније, у двокружном тромечу била је друга. Јединствен гест из Сухумија донео јој је велики углед и поштовање у шаховском свету. У том тренутку била је трећа на светској ранг листи, а годинама најбоља шахисткиња ван Совјетског савеза.

Када је била на врхунцу шаховских моћи, женски турниру су били малобројни. Победила је у Емену 6 пута, Ротердаму 2 пута, Хестингсу, Сирмиону 1955, Бевервајку 1957, Венецији 1957, Бону 1960, Амстердаму 1960, Бечу 1961, на Осмомартовском турниру у Београду 1972, Новом Саду 1980, Салчебадену, Атини 1984, на Зонским турнирима у Врњачкој Бањи 1960 и Травнику 1978…

Као председница Комисије ФИДЕ за женски шах од 1970. до 1978. увела је низ револуционарних новина: у Скопљу 1972. је објединила мушку и женску олимпијаду, које се од 1976. истовремено одржавају; мечеве шахисткиња на олимпијади на три, уместо на две табле; титулу женског велемајстора; светско првенство за омладинке; Куп европских шампионки, рејтинг систем у женском шаху, мечеве уместо турнира кандидаткиња, златни пехар за троструку првакињу света, сребрни за изазивачицу… Била је иницијатор или организатор бројних такмичења. По њеној идеји је 1965. покренут Осмомартовски турнир, у то време после турнира кандидаткиња најквалитетније такмичење, а тренутно после Хестингса и Вајк ан Зеа, најдуговечније такмичење на свету.

Прва је жена међународни судија у Југославији. Била је главни судија Зонског турнира у Врњачкој Бањи 1970, јубиларног турнира Нона Гаприндашвили 1991, супертурнира Инвестбанка 1995. и 1997…

Као новинарка писала је за више домаћих и иностраних новина и часописа: НИН, Вечерње новости, Дугу, Политику, Илустровану Политику, Спорт, Цхесс Лифе… Радила је прилоге и емисије на ТВ Београд и ТБ Нови Сад. Урадила је интервјуе са свим првацима света од Макса Евеа до Владимира Крамника, са Ноном Гаприндашвили, Мајом Чибурданидзе, сестрама Полгар, свим водећим шахистима света од половине прошлог века па надаље… као и са бројним личностима из света културе.

Признање и награде: Носилац Сретењског ордена трећег степена 2013, Признање шаховске федерације СССР и Грузије за допринос светском шаху 1985, Награда за животно дело Спортског савеза Београда 2007, Награда за животно дело Удружења државних репрезентативаца 2010, Почасни члан ФИДЕ од 2016, Почасна градјанка Венеције 1957. Увршћена је у монографију “Изузетне жене Србије XX и XXI века”, која обухвата најзначајније жене у нашој земљи у том периоду. Женски шаховски клуб у Сивцу носи име Милунка Лазаревић.

Шаховски савез Србије